-Autor: Na­de­žda Mi­len­ko­vić

Od dr­ža­ve osta­li sa­mo dug­mi­ći, a vlast tra­ži da gra­di­mo, ni ma­nje ni vi­še ne­go – kult dr­ža­ve.
Za­što vlast tra­ži da gra­di­mo kult dr­ža­ve umje­sto da gra­di­mo dr­ža­vu? Pod je­dan, za­to što se kult gra­di br­že i lak­še ne­go dr­ža­va. Pod dva, za­to što je ova vlast do­ka­za­la da umi­je da gra­di kult i da ne umi­je da gra­di dr­ža­vu. Pod tri, za­to što mi­sli da, ako iz­gra­di do­volj­no ve­li­ki kult – od nje­ga ne­će­mo mo­ći da vi­di­mo dr­ža­vu. (Osta­le raz­lo­ge do­pi­ši­te sa­mi.)
No, mo­že li za­i­sta kult da za­sje­ni po­gled? Da li bi­lo ko­ja gran­do­man­ska stvar kao uosta­lom i ku­la ,,Be­o­gra­da na vo­di”, fon­ta­ne, jar­bo­li, mo­že da za­klo­ni vi­dik na ta­njir i nov­ča­nik, na auto­bus, bol­nič­ku so­bu, uči­o­ni­cu?
I ka­kve to dr­ža­ve tre­ba da gra­di­mo kult? One u ko­joj umje­sto vla­da­vi­ne pra­va ima­mo vla­da­vi­nu par­ti­ja­ca, u ko­joj iz­vr­ši­te­lji ne­spu­ta­no vr­šlja­ju po sta­no­vi­ma i ban­kov­nim ra­ču­ni­ma, a su­do­vi­ma je va­žni­je da li u njih ula­zi­te u pa­pu­ča­ma ne­go da li ste obes­pra­vlja­ni? One u ko­joj vlast nad na­ma ima­ju i uprav­ni­ci zgra­da i ču­va­ri kon­tej­ne­ra i stra­ža­ri pred fon­ta­na­ma?
Da se ne la­že­mo, ne tra­že oni ni da gra­di­mo dr­ža­vu (jer im je po­ta­man ova­kva ka­kva je­ste) ni­ti da gra­di­mo kult dr­ža­ve (jer im ta­kvo ne­što ne tre­ba) već da – oni iz­gra­de kult pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve. Jer vje­ru­ju da će ta­ko lak­še i du­že ima­ti be­ri­ćet.
I na­rav­no da ne že­le da iz­gra­de kult pred­sjed­ni­ka kao funk­ci­je (jer bi to ra­di­li i dok je bio pret­hod­ni, ta­ko­đe stra­nač­ki nji­hov), već kult ovog pred­sjed­ni­ka kao lič­no­sti.
Za­ču­do, na­ja­vi iz­grad­nje kul­ta lič­no­sti pred­sjed­ni­ka us­pro­ti­vi­la se – lič­nost sa­mog pred­sjed­ni­ka. Re­kav­ši da je, iako su svi pret­hod­ni­ci na toj funk­ci­ji ka­či­li svo­je sli­ke po jav­nim usta­no­va­ma (a ni­su) on ipak za­mo­lio da se nje­go­ve ne sta­vlja­ju, šta­vi­še – da ih je on svo­je­ruč­no već ski­dao.
Za još ve­će ču­đe­nje je či­nje­ni­ca da je za­mo­lio. Što je ve­li­ka pro­mje­na u od­no­su na uobi­ča­je­ni na­red­bo­dav­ni na­čin obra­ća­nja. Pa za­bo­ga, pred­sjed­nik pred ka­me­ra­ma čak i sed­mo­go­di­šnjem dje­ča­ku na­re­đu­je („mo­raš”) da, iako ži­vi u Hr­vat­skoj, pre­sta­ne da na­vi­ja za Ri­je­ku i poč­ne da na­vi­ja za ne­ki be­o­grad­ski fud­bal­ski klub. (Do­du­še, kad je pred ka­me­ra­ma mo­gao ro­đe­noj maj­ci da ka­že ka­ko bo­lje od nje zna sa ko­li­ko se ki­lo­gra­ma ro­dio, što ne bi i da zna bo­lje od dje­ča­ka ko­ji on klub tre­ba da vo­li?)
Još čud­ni­je će bi­ti ako gra­di­o­ci kul­ta po­slu­ša­ju pred­sjed­ni­ka i kad mo­li, a ne sa­mo kad na­re­đu­je. I za­i­sta od­u­sta­nu od na­mje­re da nje­go­vim fo­to­gra­fi­ja­ma za­tr­pa­ju dr­žav­ne in­sti­tu­ci­je.
Je­di­no ne­će bi­ti čud­no ako umje­sto fo­to­gra­fi­ja poč­nu da po­sta­vlja­ju – nje­go­ve bi­ste. Jer – kul­to­bo­lja je to.
Pe­šča­nik.net